Svaki roditelj željno iščekuje prve reči svog mališana. Kada roditelji dođu kod logopeda obično postavljaju pitanja zašto dete još nije progovorilo, kada će se pojaviti prve reči... Postoje više stepenica koje dete mora proći da bi počelo da ih izgovara .
Oko prvog rođendana, pozvaće me i reći MAMA, TATA... nadaju se mnogi. Ali dešava se da prve reči okasne.
Želela bih da naglasim da pre pojave prve reči deca moraju imati razvijene određene veštine koje su neophodne za pravilan razvoj govora. Prirodno i spontanim razvojem se pojavljuju pre samog izgovora te dugo očekivane prve reči. Te veštine su sastavni deo komunikacije, pokazatelj su pravilnog razvoja deteta i nastaviće da se razvijaju i postoje i kada dete savlada verbalnu komunikaciju.
Kada čuje zvukove iz okruženja, buku, lupanje vratima ili muziku dete se okreće ka izvoru zvuka i pokušava da ga lokalizuje. Pogotovo je bitna reakcija na glas i govor koji ga okružuje – Okreće se na ime, pokazuje zadovoljstvo kada čuje majčin glas, pravi razlike u tonu i boji glasa, ili se pak uznemiri kada mu ne prijaju zvukovi.
Deca žele da budu u prisustvu drugih ljudi, u mlađem periodu pogotovo ljudi iz najbliže okoline. Već od 4. meseca deca prepoznaju lica najbližih i reaguju telom i glasom na njihovo prisusutvo. Reakcija se potkrepljuje osmehom ili rečima, i tako počinje dvosmerna komunikacija.
Usvajanje govora je proces koji se uči od rođenja, mnogo pre nego što je dete imalo iskustva sa glasovima i rečima. Interakcija je prisutna još od prvih dana kada dete svojim plakanjem ili ponašanjem prenosi informacije o svojim potrebama i željama ili interesovanjma. Po rođenju se javljaju začeci imitaciije ili direktno kopiranje u interakciji sa majkom kada se gledaju licem u lice. Ovo brzo prerasta u veštiju razmenu reakcija u okviru kojih beba poziva mamu tj. sagovornika na reakciju, zatim beba ponovo nastavlja komunikaciju pokretima, smehom gestom, glasom… Beba će na ovaj način učiti imitacju glasova, slušajući vas pokušaće da vas imitira i na taj način počinje razvoj govornog aparata u svrhu komunikacije. Dete shvata da glas ima veliku moć u komunikaciji i da kod sagovornika izaziva reakciju. Imitacijom se uče i pokreti, gestovi, reči a na starijem uzrastu i socijalne veštine i pravila koja su sastavni deo dvosmerne konumikacije.
Gestovi imaju veliku ulogu u razvoju govora jer nam pokazuju na koji način se razvija receptivni govor tj. ono što dete razume. Da bi se govor pojavio neophodno je da dete stekne iskustvo u ranom psihomotornom i senzornom razvoju. Kada dete razume govor onda postoji baza da reči koje razume počne da upotrebljava u govoru. Pokazatelj dobrog razumevanja su razvijeni gestovi. Jedan od prvh gestova je pa-pa kada neko odlazi, POKAZNI gest kao jedan od najbitnijih gestova u razvoju komunikacije, klimanje glavom levo-desno kada ne želi nešto...
Od gukanja, preko brbljanja i udvajanja slogova... Sve su to neophodne stepenice koje dete mora proći kako bi izgovorilo tu prvu reč sa značenjem. Deca će nam u ranom periodu dati odgovor samo jednim osmehom, cikom, krikom, pokretom rukicama i nogicama u znak zadovoljstva. Igranje glasom i shvatanje da njime mogu manipulisati i da taj glas ima moć da se npr. mama pojavi ili da ako se ono glasno nasmeje i taj neko preko puta njega će uraditi isto... Glas je moćno sredstvo za izražavanje emocija i potreba.
Deca vole da čuju svoj glas, da menjaju visinu i boju glasa i da na taj način pripremaju govorni aparat za artikulaciju glasova i govor koji sledi.
Dete i druga osoba imaju isti predmet interesovanja i dele zajednički momenat pažnje. Ako se dete interesuje za određenu igračku pokušaće da nam skrene pažnju na nju tako što naizmenično gleda u nju pa u nas, ukazuje prstom, daje nam je u ruku i na taj način inicira komunikaciju. Ovo je veoma bitno jer stvara priliku za učenje i na ovaj način se dete povezuje sa drugim ljudima.
Da bi dete izgovorilo neku reč mora da je prvo čuje nekoliko hiljada puta, pa da je razume, poveže sa konkretnim pojmom, osobom ili predmetom pa tek onda da je izgovori. Prvo se stvara takozvani pasivni rečnik (ono što razumemo) koji je često i na starijem uzrastu veći od aktivnog rečnika ( reči koje izgovaramo). Kad dete nauči značenje određenog broja reči počeće i da reaguje kada ih čuje , da "daje odgovore" na pitanja u vezi naučenih pojmova ,da izvršava naloge u vezi sa njima... Npr. kada dete nauči pojam svetlo okretaće glavicu prema gore na pitanje gde se sveto nalazi. Ili kada savlada neke delove tela znaće da pokaže gde se nalazi glava, oko... iako još uvek nije u stanju da izgovori pomenute pojmove.
Igra je veoma bitan deo odrastanja jer ona formira detetovu ličnost, pomaže detetu da psihički i fizički sazri. Način je na koji dete komunicira sa okolinom i na koji deca ispituju svet, saznaju o njemu. Deca igrom uvežbavaju stečene veštine i stvaraju nove asocijacije i umrežavaju svoje novostečeno znanje sa već postojećim. Kroz igru se povezuju sa drugom decom, uče o uztročno-posledičnim odnosima, izražavaju emocije, saznaju nove pojmove o svetu koji ih okružuje. Na starijem uzrastu se uče socijalnim pravilima, strpljenju, zajedništvu, pravilima koja važe za određene grupe.
Da bi dete razvilo govor neophodno je da se ove veštine razviju, kako bi dete postalo dobar govornik i učesnik u konverzaciji. Roditelji nam često potvrde kada dođu sa detetom na procenu, da deca koja imaju zakasneli govorno-jezički razvoj nisu ispoštovala razvojni red i neke od pomenutih veština se nisu javile i razvile na vreme ili u dovoljnoj meri.
U edukativnom centru Prve reči pružamo sveobuhvatan pristup u radu, stimulišući pomenute veštine u cilju što boljih rezultata u razvoju komunikacije vašeg deteta.
