Porodični odnosi, pozitivne emocije i psihološki faktori kao preduslov za razvoj govora

Preduslovi za razvoj govora i jezika jesu :

Biološki (organski) –fiziološko anatomska zrelost govornih organa, auditivnog i vizuelnog aparata i CNS-a kao i dobro razvijena motorika.

Psihološki- razvijene kognitivne funkcije, emocionalni razvoj i crte ličnosti.

Socijalni – dobri stimulativni socijalno-kulturološki podsticaji.

Psihološki preduslovi za razvoj govora i jezika jesu dobro razvijena pažnja, pamćenje, inteligencija i druge kognitivne sposobnosti. Neki aspekti ličnosti kao što su motivacija, volja za govorenjem , emocionalna obojenost govora i odnosa prema komunikaciji su takođe veoma bitne za pravilan razvoj i upotrebu govora.
Kod dece koja pokazuju psihopatologiju, nedostatak volje, depresiju ili apatiju može doći do usporenog usvajanja govora i jezika ili kod starije dece do regresije u govoru ili gubitka stečenih sposobnosti. Psihičko i emocionalno stanje se odražavaju na govor, stoga se mogu primetiti manje ili više vidljive promene koje nam mogu ukazati na trentno emocionalno stanje osobe.

Psihološki činioci koji mogu doprineti pojavi govorne patologije su :

Anksioznost, ljubomora, razni strahovi, agresija, osećaj zanemarenosti i napuštenosti.
Deca koja osećaju nesigurnost, kod kojih je prisutan osećaj manje vrednosti ili osećaju anksioznost u govornim situacijama imaju za posledicu izmenjen način govora.

Govorno-jezički poremećaji koji su determinisani psihološkim činiocima su :

- Mucanje
- Elektivni mutizam
- Psihogena gluvoća
- Odložen razvoj govora i jezika
- Psihogena afonija i disfonija (obično kod odraslih)

Dobri socijalni uslovi podrazumevaju pozitivno i stimulativno okruženje koje doprinosi opštem zdravlju i razvoju kod dece. Kod male dece porodica je najvažniji socijalni činilac koji podstiče govor i daje govorno-jezičke modele .

Specifični faktori koji mogu pogodovati nastanku govorne patologije :

- period ranog razvoja kada se formira govor između 1. i 3. godine
- poremećaji porodičnih odnosa
- hospitalizacija ili odvajanje od članova porodice
- kod starije dece adolescentne krize i psihofiziološke promene
- menjanje škole, mesta boravka (grada, države)

Emocije i govor

Pozitivne emocije kao što su osećaj ljubavi, radosti utiču na ritam, glasnoću govora i brzinu govora ( prozodijske elemente) količinu verbalnih iskaza, njen sadržaj. Mogu uticati na govornu inhibiciju ili omaške u govoru.
Negativne emocije poput tuge, straha, besa ili mržnje mogu uticati na smanjenu produkciju govora, na boju glasa ili pak snižnu jačinu glasa.

Porodični odnosi i njihov uticaj na razvoj govora

Neki životni događaji mogu biti stresni za dete poput patoloških odnosa u porodici ili razvoda roditelja. Situacije poput ovih zahtevaju emotivnu adaptaciju deteta, stoga mogu imati uticaj na govor.
Kod mlađe dece može doči do slabog razvijanja govora usled neadekvatne stimulacije i slabijeg angažovanja roditelja . Kako bi dete progovrilo potrebna je svakodnevna konverzacija i pravilan govorni model. Deca uče imitacijom, slušanjem i posmatranjem osoba i dešavanja u svojoj okolini. Emocionalni odnos izmeću majke i deteta u prvim mesecima predstavlja osnovu za razvoj pravilnih komunikativnih obrazaca. Posvećenost i pozitivne emocije su neophodne kako bi se dete pravino psihofizički razvijalo .

Ako pravovremena stimulacija izostane ne može se očekivati pojava komunikacije i prvih reči ili rečenica. Dete koje nije dobilo govornu stimulaciju u dovoljnoj meri neće biti u stanju da razvje svoje govorno-jezičke sposobnoti. Sati provedeni u maminom krilu, pokazivanje, imenovanje, imitiranje zvukova, pevanje je ono što je deci potrebno u ranom razvojnom periodu.

Roditelji u ovakvim situacijama, koje su veoma teške kako za decu ali tako i za njih, često budu zaokupljeni svojim problemim i rešavanjem istih. Deca se mogu osetiti zanemareno ili mogu misliti da su oni uzrok dešavanja u porodici.

Nemogućnost da shvate situaciju ili da se sa njom nose mogu dovesti do različitih govornih poremečaja :

- zastoja u razvoju govora
- regresije
- mucanje
- slabije motivacije za govorom
- povezivanje negativnih emocija sa govornim situacijama
- mutizam

U vezi sa ovim su i osećanje nesigurnosti, nisko samopoštovanje, frustracije i osećaj neprilagođenosti i poremećaj ponašanja. Snažne emocije i psihološka stanja mogu dovesti do poremećaju komunikacije sa porodicom i okolinom.
Kod dece kod koje se govor razvio može doći do regresije u smislu pojave tapnja i nepravilne artikulacije. Dete se vraća na niži stepen razvoja govora i počinje da ‘’bebeći’’ priča kako bi privuklo pažnju.
Svađe, vikanje, prepirke i slični modeli komunikacije pred detetom mogu dovesti do vezivanja negativnih emocija za govor i govorne situacije. U težim slučajevima se mogu desiti reakcije poput izbegavanja razgovora , odsustvo reakcije na pitanja ili molbe i povlačenje u svet bez govora.

Ako ovakve situacije potraju i kod deteta dovedu do kašnjenja u razvoju govora i jezika, promene u načinu izgovaranja, poremećaja fluentnosti govora ili mutizma neophodno je da dete bude dijagnostikovano od strane stručnjaka kako bi se napravio temljan plan tretmana i podrške.
Pored logopedskog tretmana je potrebno i saradnja sa psihologom.

Literatura :
Psihologija jezičkih poremećaja - Prof.dr Vesna Radoman