Stereotipije

Drugim rečima, reč je o čestim, ponavljajućim, ritualnim načinom pomeranja delova tela, kretanja ili stavu tela.

Stereotipije uključuju samostimulativno ponašanje koje mogu činiti jednostavni pokreti poput blagih pokretanja delova tela ili složeni poput klackanja u mestu, lepršanje rukama, radnje u koje su uključeni neki predmet i sl. Ovo ponašanje je uobičajeno kod mnogih osoba sa smetnjama u razvoju međutim, čini se da je češća kod spektra autističnih poremećaja. Šta više, ako osoba sa drugim smetnjama u razvoju pokazuje oblik samostimulativnog ponašanja, često je i ta osoba označena kao autistična.

Ali zar svi mi ne koristimo nama svojstvena ponašanja kada smo uznemireni ili hiperstimulisani kao što su grickanje noktiju, cupkanje nogom, vrtenje pramena kose… Sve su to ponašanja koja imaju za cilj da se umirimo i dobijemo osećaj sigurnosti.

Ponavljajuće i stetreotipno ponašanje ima znano veću frekvenciju i duže trajanje kod dece iz spektra autizma u odnosu na decu sa drugim razvojnim kašnjenjima ili decu sa tipičnim razvojem. Deca iz spektra autizma imaju stereotipna motorna ponašanja, pokretanje objekata, senzorna ponašanja u većoj meri nego ostala deca. Ovakva ponašanja između 18. i 24 meseca mogu biti prediktori slabih simboličkih kapaciteta i socijalne kompetencije koja se kasnije mogu povezati sa poremećajem u komunikaciji i predviđanje ishoda razvoja deteta.

Senzorne stereotipije

Senzorne stereotipije su stereotipna ponašanja vezana za čula.

Vizuelne stereotipije

• gledanje u svetlo ili sijalice različite boje
  
• ponavljajuće treptanje
  
• pokretanje prstiju ispred očiju
  
• posmatranje predmeta ili delova objekata koji se okreću (točkići na autu, ventilator, igračke na navijanje…)
  
  

Auditivne stereotipije

• slušanje stalno istog zvuka ( koji mogu sami da produkuju ) ili pesme
  
• pucketanje prstima
  
• pokrivanje ušiju
  
• tapkanje po ušima …
  

Taktilne stereotipije

• češkanje, grebanje
  
• trljanje rukama ili nekim materijalom koji im prija
  
• štipkanje noktićima
  
• ponekad i udaranje tj. autoagresivno ponašanje udaranjem glavom ili drugim delovima tela
  

Vestibularne stereotipije

• ljuljanje napred-nazad, levo-desno
  
• poskakivanje
  
• trčanje
  
• hod na prstima
  
• rotiranje
  

Čulo ukusa

• stavljanje delova tela ili predmeta u usta
  
• lizanje predmeta
  
• žvakanje i sisanje predmeta i tkanina
  
• ponekad pokazuju interes za stvari koje nisu jestive ( zemlju, pesak, feces)
  
  

Čulo mirisa

• mirisanje predmeta ili osoba
  
• njuškanje i uživanje u različitim mirisima
  

Zašto se pojavljuju stereotipije i samostimulativno ponašanje?

Jedan skup teorija ukazuje na to da ovo ponašanje pruža prijatan senzorni osećaj.

Osećaji mogu biti doživljeni preterano kada je osoba hipersenzitivna ili pak da osobe budu hiposenzitivne pa da telo doživljava određene osećaje kao nedovoljno stimulišuće. U svakom slučaju telo žudi za stimulacijom i samim tim se deca angažuju u ovim ponašanjima da uzbude ili probude nervni sistem. Ugodnost i opuštenost koju donosi repetitivno i samostimulativno ponašanje dovodi da deca stalno imaju portrebu za tim.

Još jedan skup teorija navodi da su ova ponašanja izložena da smire osobu.

To jest, okruženje je previše stimulativno i osoba je u senzornom preopterećenju. Kao rezultat toga, pojedinac se bavi ovim ponašanjem kako bi blokirao previše stimulativno okruženje i njegova pažnja postaje fokusirana unutra. Kad je dete umorno, sanjivo, neraspoloženo za nešto što mu se nameće upotrebiće samostimulativno ponašanje kako bi se vratilo u ravnotežu i pomoglo sebi.

Istraživanja su takođe pokazala da stereotipno ponašanje ima uticaj na pažnju i učenje. Zanimljivo je da su ova ponašanja često efikasna pozitivna ojačanja ako je osobi dozvoljeno da se uključi u ovo ponašanje nakon izvršenja zadatka. Npr. ako detetu dozvolimo da napravi pauzu posle izvršenog zadatka i pustimo ga da prošeta po sobi ili učionici, koristi kuglice koje može da vrti u ruci, žvaće gumene štapiće ili neki drugi vid stereotipne aktivnosti koja mu prija, biće daleko više produktivno i motivisano da nastavi sa radom i drugim aktivnostima.

Da li strereotipije imaju negativan uticaj na dete?

Ne u većini slučajeva. U slušaju samoregulacije i smirivanja čula deluju pozitivno i dovode do stanja budnosti i podignute pažnje što može pozitivno uticatu u toku tretmana ili na času u školi.

Međutim ako je takvo ponašanje autoagresivno kao što su griženje, udaranje glavom o pod, grebanje tj. situacije u kojima postoji realna opasnost od povređivanja, reakcija odraslih je neophodna. Autistična deca često imaju visoku toleranciju na bol, stoga se dešava da radnje koje nama deluju veoma bolno oni doživljavaju na drugačiji način. Tada moramo zaustaviti takvo ponašanje. Ovakav vid ponašanja je takođe čest kod osoba sa sniženim intelektualnim kapacitetom. Što je dublja menatlna retardacija učestalija je pojava stereotipija.

Na koji način se treba nositi sa stereotipijama?

Postoje brojni načini smanjenja ili eliminisanja stereotipnih ponašanja kao što je vežbanje, pružanje individualnosti alternativnim, društveno prihvatljivijim oblicima stimulacije (držanje ruku iza leđa ili u džepovima, premetanje klikera tj.sitnih loptica u ruci usmesto pucketanje prstima...)

Terapija senzorne integracije, okupaciona terapija i različiti bihejvioralni pristupi pomažu ovoj deci da prevladaju stereotipna ponašanja ili ih učine manje prisutnim.

Lekovi se takođe koriste za smanjivanje stereotipija.

Tekst priredila :

Marija Ranisav, dipl.defektolog-logoped


Izvor :Repetitive and Stereotyped Behaviors in Children with Autism Spectrum Disorders in the Second Year of Life
Self-stimulatory behavior written by Stephen M.Edelson, Ph.D.